Mačkica Mica i malo srce
U jednoj maloj kućici živjela je mačkica Mica.
Mica je imala mekane šapice, dugačke brkove i mali roze nosić.
Svako jutro igrala se klupkom vune.
Kotrljala je klupko.
Gurala ga šapicom.
A onda ga je jurila po sobi.
Jednog dana Mica je čula tiho:
– Ciju! Ciju!
Ispod stola sjedio je mali miš.
Bio je siv, malen i veoma tužan.
– Zašto plačeš? – upitala je Mica.
– Nemam prijatelja – rekao je miš.
Mica je zastala.
Znala je da se mačke i miševi često ne igraju zajedno.
Ali mali miš nije izgledao kao igračka.
Izgledao je kao neko kome treba zagrljaj.
– Hoćeš li da se igramo? – pitala je Mica.
Miš je podigao glavu.
– Stvarno?
– Stvarno! – rekla je Mica.
Mica je donijela klupko vune.
Miš ga je gurao nosićem.
Mica ga je gurala šapicom.
Klupko je išlo lijevo.
Pa desno.
Pa pravo ispod stolice.
Miš se smijao.
Mica se smijala.
A onda je miš ogladnio.
– Imam samo malu mrvicu hljeba – rekao je.
Mica je pogledala svoju činijicu.
U njoj je bilo malo mlijeka.
– Ja imam mlijeko. Možemo zajedno užinati!
Miš je popio malo mlijeka.
Mica je pojela svoj obrok.
Poslije su sjeli kraj prozora.
Sunce je grijalo njihove male glavice.
– Mica, ti si dobra prijateljica – rekao je miš.
– A ti si moj prijatelj – odgovorila je Mica.
Od tog dana miš je svakog jutra dolazio u kućicu.
Igrali su se klupkom.
Dijelili su užinu.
A kada bi miš bio tužan, Mica bi ga nježno zagrlila.
Jer Mica je znala nešto veoma važno.
Prijateljstvo ne pita ko si.
Prijateljstvo pita:
– Hoćeš li da se igramo zajedno?
